Nada, moj novi duševni put/Ispovest jednog volontera

Beskrajno sam zahvalan Stvoritelju celokupne stvarnosti, koji mi je pružio ovu šansu, kao i ACT volonterki, koja je u mom životu uvek bila i ostala karika nedokučivog nebeskog lanca koji me je ovom prilikom doveo ovde. Hvala svima vama koji ste me prihvatili bez predrasuda, i pruživši mi ovu priliku, u moj život uneli neopisivu, prelepu višedimenzionalnu svetlost, koja je prodrla u sve aspekte mog bića i time mojoj duši otvorila vrata beskonačne slobode. Neizmerno sam zahvalan ljudima koji su pokrenuli ACT Fondaciju u Srbiji, kao i onima koji predano i posvećeno rade na tome i daju sve od sebe da Fondacija funkcioniše kako treba.

Ne tako davno počeo sam da volontiram i uključio se u aktivnosti ACT Fondacije. To je za mene bila prilika koju sam momentalno prihvatio. Konačno sam dobio svoju šansu da činim ono za šta sam godinama osećao snažnu unutrašnju potrebu. Suočavanje sa činjenicom sa kakvim se poteškoćama i nedaćama mnogi od nas sreću, bilo je izvor moje neprestane brige i emocionalne patnje. Nisam umeo da budem ravnodušan, niti sam ikada želeo da se tako ponašam.

U svojoj glavi sam razmatrao opcije – kako dopreti do tih ljudi, kako im pomoći, ali nisam pronalazio načina za to. Tada me je ACT volonter, osoba koju sam upoznao pre više od 11 godina, pitala da li bih želeo da odnesem pomoć jednom domu u okolini grada u kome boravim. Momentalno sam pristao, bez razmišljanja. Kada sam krenuo u svoje prve akcije, imao sam pozitivnu tremu i bio sam u blagoj neizvesnosti, jer nikada ranije u svom životu nisam imao takvu priliku i iskustvo. Ubrzo, nakon druge akcije, Kreator me je višestruko nagradio.

Osetio sam priliv emocija, neiskazive misli i doživeo lepotu i nivo životne radosti za koji nisam ni znao da je moguće iskusiti u ovome životu. Nakon toga, svaka uspešna akcija bila je još jedna pobeda u nizu, koja je još više produbljivala prelepo, neopisivo, nebesko stanje u kom sam se pronalazio. U nekim trenucima stvarnost je postajala lepša od sna, a i danas je tako jer sam se odazvao ovom divnom, uzvišenom, nebeskom pozivu. Nakon toga, ubrzo, sam počeo da proživljavam uživanje i lepotu koja je prevazišla sve što sam ikada mogao da zamislim.

Ljude koje sam obilazio i odnosio im donacije u svom umu sam nazivao titanima, i bilo mi je zadovoljstvo da budem prihvaćen od onih čije su borbe u ovom životu bile neuporedivo teže od mojih. I zahvalan sam na prilici da ja njima služim.

Doživeo sam i to da je humanitarni rad čudesno obnovio i podstakao konekcije sa ljudima u mom životu, naročito one koje su godinama unazad bile zamrznute.

Usput sam udomio još jednog psa, koji je sada takođe član moje porodice, a kog smatram potpuno jednakim sebi.

Moj život je transformisan, i od sivila i srozavanja u bezdan, pretvoren u vanvremenske doživljaje za kakve nisam znao da je uopšte moguće iskusiti na ovoj planeti. Pre tačno 8 dana, doživeo sam bratsku ljubav od strane čoveka za čiju sam situaciju sastavio molbu. Bratsku ljubav, zahvalnost i prihvatanje kakvo nikad u životu nisam osetio, video, niti čuo da postoji.

Sinoć sam bio u poseti baki čiju sam priču pre nekih mesec i po dana saslušao pod svetlom goruće sveće, pošto nije imala struje u kući. Ta baka je mene prihvatila kao svog rođenog sina, a prema meni se odnosila kao rođena majka. Razvio sam neverovatno duboku duševnu konekciju sa tom bakom i osetio kosmičku energiju ljubavi koja je bila poput nečega što sam kao dete u svom umu memorisao, dok su mi stariji čitali bajke. Bilo je potpuno nestvarno, a potpuno stvarno. Stvarnost je postala lepša od sna.

Bio sam u velikoj meri osnažen. Strahove je samlela i odagnala nadmoćna im nebeska ljubav. Kada sam juče stigao kod bake kući, izgovorila je kako me je tražila na nebu i na zemlji. Gledam gore, gledam dole da vidim ima li te. Razmišljam da l’ da idem u grad da te tražim. Nisam znala da l’ č’ dojdeš.

U tom dubokom stepenu usamljenosti, njena psiha je razvila neku vrstu konekcije sa mojom psihom, i toliko je želela da me ponovo vidi, da me je tražila na nebu i na zemlji. Baka je do sada prošla strašne muke, patnju i jezive događaje, ali njena dobrota je toliko istančana i velika, da sam u jučerašnjoj poseti ostao potpuno nem, šokiran i iznenađen kao nikada ranije u svom životu.

Ja sutra nastavljam sa volonterskim aktivnostima. Vrednost iskustava kroz koja sam do sada prošao prevazišla je svako materijalno dobro. To je dubina i širina, i visina koja briše okove konačnog, i pretapa se u večnost lepšu od svega zamislivog.

Istina je da sam ja, kao ACT volonter, baki koju sam do sad dva puta obišao, bio svetlost u mraku. Iako je to nešto suviše veliko da bi bilo moguće i realno, istina je – ja sam u njen život uneo svetlost za kojom ona svom snagom svog bića traga kroz ovaj život. Da bi baka videla svetlost, bilo je samo potrebno da je jedan običan čovek sa dobrom namerom i razumevanjem obiđe sa donacijom u vidu hrane i hemijskih sredstava za kuću. Pa to i nije bilo baš toliko puno od mene, zar ne? Razmišljao sam o tome.

No eto, ponekad je dovoljno samo to da bi nečije srce zaigralo toplinom, radošću i beskrajnom zahvalnošću kakvu ni vreme neće moći da izbriše. Svako bi mogao da učini dobro delo.

Biti volonter, baviti se humanitarnim radom, može volontera zaista učiniti svetlom u nečijem mraku, i to je rad, koji život volontera čini neuporedivo lepšim i njegovu dušu bogatijom za neizbrisiva iskustva nebeske ljubavi, koja ostavljaju neuništiv pečat. To je rad, za koji onaj ko ga savesno, marljivo i od srca obavlja, prima ogromnu nagradu kroz mentalna, duševna i emocionalna iskustva, čija lepota nadilazi ovozemaljsku stvarnost. Mislim da ne postoji čovek na planeti Zemlji koji u ovom trenutku ne teži ovome. To je ono za čim svako ljudsko biće traga, negde, u dubokoj suštini.